Кроз праћење развоја српског црквеног појања кроз историју може се закључити да је оно углавном преношено усменим предањем. Појавом првих музичких рукописа и зборника увелико ће се олакшати и убрзати процес учења појања. Међутим, остају и даље отежавајуће околности због недостатка музички образованих људи. Стари метод учења подразумијевао је да један учитељ или вјешт појац поје одређену богослужбену химну, а ученици би за њим понављали док се задато не научи. Овакав начин  учења, између осталог, трајао је предуго и изискивао велике напоре.

Преломни моменат у настави црквеног појања био је увођење „ноталног појања“ у богословске, основне и учитељске школе крајем 19. и почетком 20. вијека. Захваљујући овом подухвату црквено појање престаје да буде привилегија ужег круга стручњака и прераста у саставни дио духовног живота многих. Од наведеног периода учење појања почива на музичкој едукацији, тј. учење подразумијева и учење како музичке теорије тако и правила солфеђа. У пракси, како у прошла времена тако и данас, од појаца се не очекује да буду виртуози на неком музичком инструменту, него да имају елементарно познавање музичке теорије и да посједују музички слух. Данашње вријеме иде на руку онима који желе да уче појање, јер кандидату на располагању стоје многа техничка помагала, као и велики репертоар звучних записа црквеног појања.

Учење црквеног појања свакако подразумијева духовну надградњу  и учествовање у богослужбеном животу Цркве. Практични сегмент учествовања за пјевницом од суштинског је заначаја за полазника појања, поготово када је у питању музичка интерпретација, као и стицање знања из области Типика (богослужбеног правила). Због тога што све богослужбене пјесме нису записане у ноте, црквени појац има обавезу да савлада и технику „кројења“. Кројење у појању је вјештина појца којом  постојећу мелодију гласа „украја“  према тексту одређене богослужбене пјесме. Овом техником појац овлада послије континуираног вјежбања гласова и усвајањем мелодија утврђених, односно забиљежених пјесама.