Црквено појање је једногласно пјевање црквених молитава у оквиру дневних, седмичних и годишњих богослужбених циклуса Православне Цркве. Најранији помени хришћанског богослужбеног појања налазе се у самом Светом Писму. По ријечима јеванђелисте, на Тајној вечери Господ је отпојао хвалу (Мт 26,30; Мк 14,26;), а апостол Павле у својој посланици препоручује хришћанима да се подвизавају појањем (Еф 5,18).

 Од најранијих времена Цркве па све до данас, црквено појање је важна одлика православног богослужења која чудесно утиче на срца вјерних. Црквено појање уздиже осјећања душе у небеске висине Царства Божијег, гдје анђеоски чинови непрестано пјевају пред престолом Господњим (Ис 6,1-3). Као и свети анђели, тако је и човјек саздан да би прослављао Бога. Према Григорију Богослову човјек је „створење које наизмјенично са анђелима псалмопоје“. Анђели са једне стране, а људи са друге стране образују два хора како би без престанка химнама прослављали свога Творца.

Почеци развоја српског црквеног појања везују се за просвјетитељски рад свете браће Кирила и Методија и њихових ученика. Преводећи литургијске текстове на словенски језик, мисионари су преносили и богослужбену праксу која је утемељена на византијској традицији.  Црквено појање како се данас чује на богослужењу настало је под различитим утицајима на територији Карловачке митрополије током 18. вијека, утврђено коначно првих деценија 19. вијека, а забиљежено је као „српско црквено народно појање“ заслугом Корнелија Станковића и његових сљедбеника у другој половини 19. вијека. Од византијско-словенске традиције оно је наслиједило: православну етику и естетику, различита богослужења и поетске текстове, култове и националну обојеност, осмогласни систем и мелодику у њему створену.